Za neke nekoliko spratova niže. Za mene, možda čak i nekoliko koraka iznad čitave modne industrije. Jer šta još može da poželi dizajner koji je već imao Dior? Veću kuću? Skuplju haljinu? Prestižniju adresu? Galliano je sve to već imao, izgubio, ponovo izgradio i, što je mnogo važnije, preživeo. Zato njegov dolazak u Zaru ne čitam kao kompromis. Čitam ga kao provokaciju. Možda čak i kao poslednju lekciju. Moda nas je predugo učila da se klanjamo imenima kuća, dok smo zaboravljali ljude koji tim imenima daju smisao. Dior bez vizije je samo Dior napisan na etiketi. Margiela bez ideje je samo bela etiketa. Luksuz bez autora vrlo brzo postaje skupa roba.
Galliano je jedan od retkih koji je dokazao da dizajner može da uđe u kuću sa ogromnom istorijom, a da je ne uništi sopstvenim egom. U Dioru je napravio spektakl. U Margieli je pokazao zrelost. Dve potpuno različite modne institucije, a između njih isti čovek i ista sposobnost da odeću pretvori u događaj. Pratili su ga skandali, neki izazvani njime samim, neki dodatno hranjeni sistemom koji prvo gradi svoje genije, a zatim uživa gledajući njihov pad. Ali jedna stvar nikada nije nestala: talenat. I zato mi je Zara fascinantna kao sledeći potez.
Jer ako Galliano može da uzme masovni brend i natera nas da ga posmatramo drugim očima, onda je postavio pitanje koje luksuzna industrija možda najmanje želi da čuje: Šta zapravo plaćamo? Brend ili ideju? Možda je ovo njegova opomena vlasnicima velikih kuća. Dizajner nije sezonski trošak koji menjate kada Excel tabela pokaže loš kvartal. Veliki dizajner se pronalazi, razvija, štiti i čuva. Zato ne mislim da Galliano silazi sa modne pozornice. Mislim da bira mesto sa kojeg će možda izgovoriti poslednju rečenicu svoje karijere. I ako je zaista tako, teško da je mogao izabrati ironičniju pozornicu od Zare.
Najveci luksuz više nije ime na etiketi. Najveći luksuz je imati autora.
