U vremenu u kojem je lice postalo gotovo važnije od onoga što nosimo, Maison Margiela radi suprotno, uklanja ga.
Maska u svetu Margiele nikada nije bila samo estetski trik. Još od početaka kuće postojala je ideja da se identitet modela povuče kako bi odeća dobila prostor. Bez poznatog lica, bez osmeha, bez pogleda koji će nam sugerisati šta treba da osećamo. Ostaju silueta, konstrukcija, materijal i pokret.
Dolaskom Glenna Martensa ta ideja ponovo postaje važna, možda čak važnija nego ranije.
Jer danas živimo u vremenu opsesije identitetom. Lice je postalo lični logo. Fotografisano, filtrirano, popravljeno, ponavljano do beskraja. Moda se često konzumira kroz osobu koja je nosi, a tek onda kroz samu odeću.
Margiela okreće redosled.
Kada Martens sakrije lice iza maske, pogled automatski počinje da luta. Primećujemo ramena. Struk. Volumen. Način na koji materijal pada. Trag vremena na površini tkanine. Odeća više nije dekoracija osobe, ona postaje osoba.
Njegove maske nisu nežne niti pokušavaju da budu lepe. Deluju kao pronađeni predmeti, ostaci nekog drugog vremena, nešto između skulpture, oklopa i uspomene. Upravo ta nesavršenost čini ih privlačnim. One ne skrivaju samo lice već brišu potrebu za savršenstvom.
I tu za mene nastaje najzanimljiviji paradoks Margiele: što manje vidimo čoveka, više pokušavamo da ga razumemo.
Ne znamo ko je iza maske. Ne znamo da li je lep, poznat, mlad ili poželjan. Ostavljena nam je samo imaginacija.
Martens zato ne pokušava da ponovi Martina Margielu. Mnogo je zanimljivije što uzima jednu od njegovih najpoznatijih ideja i prevodi je na jezik današnjice.
U svetu koji svakodnevno govori: „Pogledaj me“, Margiela odgovara: „Pogledaj ono što sam napravio.“
Možda je upravo to novi luksuz.
Ne pokazati sve.
Ne objasniti sve.
I imati dovoljno snažan identitet da ponekad možeš potpuno da sakriješ lice.
Photo: @Instagram
