Dok publika gleda divu, jedan čovek iza scene dokazuje da se najveća umetnost ne krije u onome što vidimo, već u onome što osećamo. Celine Dion se vraća na scenu, a moda, očekivano, dobija svoj trenutak. Od raskošnih couture silueta do denima koji u njenom slučaju nikada nije samo običan džins, garderoba ponovo postaje deo njenog scenskog identiteta. Ali ovog puta mene mnogo više zanima ono što se nalazi iza haljine, reflektora i savršeno režiranog izlaska na scenu. Zanima me čovek koji je osmislio prostor u kojem emocija dobija oblik.
Willo Perron, kreativni direktor zadužen za vizuelni koncept, ne razmišlja samo o koncertnoj scenografiji. On razmišlja o arhitekturi jednog povratka. Njegov pristup oslanja se na monumentalne strukture, transformaciju prostora i odnos između izvođača i publike, gotovo kao da sama scena diše zajedno sa pevačicom. Postoji nešto izuzetno inteligentno u toj ideji. Umesto da prostor zatrpa spektaklom, njegova veličina može da naglasi ljudsku ranjivost. To je, po mom mišljenju, suština dobrog kreativnog pravca. U modi često govorimo o silueti, proporciji i konstrukciji. Isti principi mogu se preneti na scenu. Scenografija tada funkcioniše poput arhitektonski savršeno konstruisanog kaputa. Ima volumen, karakter i jasnu ideju, ali nikada ne sme da proguta osobu koja ga nosi.
Posebno mi je zanimljivo što u vremenu kada svi pokušavaju da budu glasniji, veći i vizuelno agresivniji, monumentalnost ne mora da služi demonstraciji moći. Ona može da služi emociji. I upravo tu koncert prestaje da bude samo muzički događaj i postaje umetničko delo u kojem moda, arhitektura, svetlo i pokret govore istim jezikom.
Celine Dion jeste razlog zbog kojeg publika dolazi. Ali način na koji je njen svet vizuelno osmišljen može biti razlog zbog kojeg će pamtiti ono što je videla. Jer dobar dizajn privlači pogled. Veliki dizajn ostaje u sećanju.
A možda je najveća umetnost upravo u tome da stvoriš nešto ogromno, a da čovek u njegovom središtu ostane najvažniji.
