Moda traži novog Alexandera McQueena. Ali da li je spremna za još jednog genija koji ne pristaje na pravila?
Postoje dizajneri koji stvaraju odeću i oni koji stvaraju nemir. Alexander McQueen pripadao je ovoj drugoj, mnogo ređoj kategoriji. Njegove revije nisu bile samo modni događaji, već psihološki spektakli u kojima su se lepota, nasilje, romantika i strah susretali na istoj pisti.
Šesnaest godina nakon njegove smrti, modni svet i dalje traži nekoga ko bi mogao da ponese tu vrstu kreativne hrabrosti.
Na društvenim mrežama među modnim entuzijastima pojavilo se zanimljivo nadmetanje. Imena poput Ricka Owensa, Johna Galliana, Iris van Herpen, Dilare Fındıkoğlu, Harrisa Reeda i Garetha Pugha našla su se u svojevrsnom modnom turniru. Pitanje je jednostavno: ko je duhovni naslednik Alexandera McQueena?
Meni je mnogo zanimljivije ono što se krije iza odgovora.
Rick Owens poseduje monumentalnost i gotovo religioznu posvećenost sopstvenoj estetici. Iris van Herpen pomera granice između mode, nauke i skulpture. John Galliano ima retku sposobnost da od revije napravi pozorište, dok Gareth Pugh razume dramatičnost siluete i snagu vizuelnog šoka.
Posebnu pažnju zaslužuje i francuski kolektiv Matières Fécales, čiji rad briše granicu između mode, performansa i društvene provokacije. Njihova estetika je mračna, radikalna i namerno neprijatna. U vremenu kada se čak i bunt često pretvara u marketinšku strategiju, oni deluju kao autentični autsajderi. Upravo ta spremnost da izazovu nelagodu podseća na McQueenovu sposobnost da publiku istovremeno fascinira i uznemiri.
Ipak, posebno bih izdvojio Dilaru Fındıkoğlu.
U njenom radu osećam onu vrstu neposlušnosti koja danas nedostaje velikom delu modne industrije. Njena žena nije samo lepo obučena. Ona je opasna, ranjiva, seksualna, ponekad uznemirujuća. Dilara ne pokušava da se dopadne svima, a upravo je ta osobina McQueena činila neponovljivim.
Tu je i Robert Wun, čija preciznost, teatralnost i gotovo filmski pristup visokoj modi zaslužuju posebnu pažnju.
Ipak, postoji jedna važna razlika. McQueen nije bio revolucionaran samo zbog estetike. Bio je revolucionaran zbog emocije. Iza svakog spektakla postojala je lična priča, često bolna, ponekad brutalna, ali uvek iskrena.
Zato mislim da sledećeg McQueena nećemo prepoznati po korsetu, dramatičnoj haljini ili neobičnoj silueti. Prepoznaćemo ga po tome što će nas naterati da o modi ponovo razmišljamo i kada se svetla piste ugase.
Jer modi ne nedostaje još jedan McQueen. Nedostaje joj neko ko će imati hrabrosti da bude prvi u nečemu što još nismo videli.
