„Još se nije javio .“
„Izvuci kartu.“
„Đavo.“
Ekonomija nade odvija se za stolom. Čaše vina, telefon okrenut ekranom nadole, nadvile smo se nad ilustracijom kao da je u pitanju obdukcija nečije sudbine.
Đavo sedi iznad figura koje su vezane za postolje. Lanci su dovoljno labavi da figure mogu da odu, ali to ne čine. Karta iskušenja, opsesije i telesne želje. Privlačnost koja nema dobar alibi. Poruka koju ne bi trebalo poslati. Čovek čije se ime ne sme izgovoriti, ali je ipak na vrhu pretrage.
U igri je čitav solarni sistem i mogućnost da je univerzum, iz nekog razloga, odlučio da se umeša.
Postoji istorija ženskog prijateljstva koja nikada neće ući u udžbenike, iako bi verovatno bila zanimljivija od većine onoga što se u njima nalazi. Odvija se u wc-ima restorana, na zadnjim sedištima taksija , u telefonskim razgovorima koji počinju sa „moram nešto da ti kažem“, a završavaju se dva sata kasnije, bez konkretnog zaključka. Razmenjuju se informacije, rekonstruišu događaji, donose presude i analiziraju životi sa ozbiljnošću jednog međunarodnog tribunala. Neretko se u pomoć prizivaju planete i sve raspoložive sile izvan našeg neposrednog domašaja.
“Hajde sad da pitamo šta oseća.“
„Pa već si pitala.“
„Nisam šta oseća, nego šta planira.“
Da li nas magiji okreće mogućnost da simbolima damo prostor da izgovore onoza šta same nemamo reči?
Paralelni univerzum u kom osećanja ne prelaze automatski u dijagnozu , a intuicija ne mora da se pravda pred razumom.
Nakon višedecenijskih pokušaja da sve klasifikujemo i stavimo pod kontrolu, ponovo smo se obratile Mesecu. Priznajem, ima nečeg utešnog u pomisli da za neke stvari ipak nismo potpuno odgovorne. Da nije svaki susret posledica naših izbora, svaki raskid lekcija, ni svaka tišina nešto što treba psihološki dešifrovati.
Veštica se vratila. Samo ovog puta nije na metli, nego u grupnom četu.
Možda kao sujeverje, ili samo potreba da nam život povremeno dobije malo dramaturgije. Žene su oduvek imale svoja mala ministarstva magije: amajlije, imena ispisana na papirićima i ostavljena pod jastukom , kristale i pre svega- razgovore. Uradićemo ritual otpuštanja, ali nećemo obrisati broj telefona. Jer magija, kao i ostale discipline, ima svoje limite.
Promenile smo veštici ime, ali ne i prirodu. I dalje pokušavamo da prizovemo ljubav, otpustimo bivše i ovladamo sopstvenim emocijama, dok libido uporno odbija da sarađuje. Zato ženska neposlušnost i ženska seksualnost često završe na istoj optužnici.
Dobre devojke idu u raj, loše devojke imaju bolji seksualni život. Bar u teoriji. Vekovima se naša pristojnost merila sposobnošću samokontrole. Dobra devojka ima želje koje su uredne, diskretne i društveno prihvatljive. Kao kućni ljubimac koji zna gde mu je mesto, ne laje i ne penje se na nameštaj kada dođu gosti.
Danas za sve imamo stručnu terminologiju. Opsesija je anksiozna vezanost, požuda je dopaminski odgovor, a ljubomora nesigurnost. I sve navedeno je verovatno tačno. Ali ponekad mi se čini da smo toliko zauzete razumevanjem sopstvenih nagona da smo zaboravile da ih , na prvom mestu , imamo.
Libido je postao tema wellness industrije. Treba da ga oslobodimo, regulišemo i razumemo, ali nikako da mu jednostavno udovoljimo. Ako te privuče nešto što nije dobro za tebe, prvo proveri da li je u pitanju trauma ili projekcija . A možda je samo dobar seks.
Ne mora svaka odluka da bude dobra da bi bila ispravna. Želimo ljubav,nežnost, strast, malo drame i mnogo života. Ne nužno tim redom. Nekad ne nužno sa istom osobom.
Imamo razvijenu emocionalnu inteligenciju, prepoznajemo obrasce, znamo svoje okidače pa opet , u pola dva ujutru, sedimo nad ekranom kao nad kristalnom kuglom. Dokaz da mozak nije jedini organ koji učestvuje u životu.
Stvar je u tome što naša seksualnost nije uvek uredno spakovana u rečnik ličnog razvoja. Često je iracionalna, smešna i potpuno gluva za dobar savet. Ima sopstvenu logiku i neretko loš ukus. Ponekad ne želimo da iz odnosa izađemo mudrije. Ne želimo još jednu analizu, samo parče života koji nije prošao kroz redakciju našeg terapeuta.
Pocepana posteljina, poremećen san, trag na vratu i pravo da sutra ne budemo naročito ponosne na sebe.
Jedna košulja manje, jedan poljubac kasnije i filozofija koja ostaje zgužvana na podu, negde ispod pantalona i njegovih čarapa. Sve što smo prethodnih nedelja tako pažljivo zaključivale odjednom deluje kao prilično neobavezna literatura.
Do đavola, ali bukvalno. Ko bi se normalan odrekao tako dobro održavanog privatnog pakla?
Možda je jedina magija koja nam je zaista potrebna trenutak u kom ne moramo da se pravimo kako smo iznad sopstvenih impulsa. U kom ne moramo svaku želju da opravdamo, svaku opsesiju da izlečimo, svaku fantaziju da pretvorimo u lekciju. Ponekad se život odvija samostalno , sa svojim lošim ukusom i odličnim tajmingom.
I možda je sasvim u redu da , pre nego što još jednom zakucamo na ta vrata, konsultujemo Veneru.
Jer kao što smo rekle, dobre devojke idu u raj, a ostale se ako ništa drugo, bolje provode.
„Još se nije javio.“
„Promešaj opet.“
